Da li je moguće da još uvek ne shvatamo ozbiljnost situacije? Da li je moguće da ljudi preleću hiljade kilometara da nama pomognu, a neki naši stariji sugrađani samo odmahuju rukom? Pa, zar nije bolje da tapšu sa svojih, umesto bolničkih prozora (ukoliko mogu da ustanu)? Dubok naklon svim herojima